Mart mesec 1920. godine. \u017delezni\u010dka stanica u Slavonskom Brodu. Pono\u0107 pro\u0161la. Sa neodre\u0111ene strane duva vetar, koji ovako neispravnim i od putovanja zamorenim ljudima izgleda hladniji i ja\u010di nego \u0161to je. U visini promi\u010du zvezde izme\u0111u uzvitlanih oblaka.<\/p>\n
U daljini, po nevidljivim kolosecima kre\u0107u se kre\u0107u se br\u017ee ili sporije, \u017eute i crvene svetlosti zajedno sa prodornim glasom kondukterskih pi\u0161taljki ili otegnutim zvi\u017edukom lokomotiva, u koji mi putnici unosimo melanholiju na\u0161e zamorenosti i \u010damotinju dugog, zlovoljnog \u010dekanja.<\/p>\n
Pred stanicom, pored prvog koloseka, sedimo na koferima i \u010dekamo voz kome ne znamo ni \u010das dolaska ni \u010das odlaska; jedino \u0161to znamo, to je da \u0107e biti prepun, nabijen putnicima i prtljagom.<\/p>\n
\u010covek koji sedi pored mene moj je davna\u0161nji poznanik i prijatelj koga sam za poslednjih pet-\u0161est godina izgubio iz vida. Zove se Maks Levenfeld, lekar je i lekarski sin. Rodio se i odrastao u Sarajevu. Otac mu je kao mlad lekar napustio Be\u010d i nastanio se u Sarajevu, gde je stekao veliku praksu. Poreklom su Jevreji, ali ve\u0107 odavno pokr\u0161teni. Majka mu je rodom iz Trsta, k\u0107i italijanske baronice i austrijskog pomorskog oficira, potomka francuskih emigranata. Njenog stasa, hoda i gospodstvenog na\u010dina odevanja se\u0107aju se dva nara\u0161taja Sarajlija. To je bila jedna od onih lepotica \u010diju lepotu i najdrskiji i najsiroviji ljudi gledaju sa po\u0161tovanjem i obzirom kojeg ina\u010de nemaju.<\/p>\n
Zajedno smo i\u0161li u sarajevsku gimnaziju, samo \u0161to je on bio za tri razreda preda mnom, \u0161to u tim godinama zna\u010di mnogo.<\/p>\n
Se\u0107am se nejasno da sam ga primetio \u010dim sam do\u0161ao u gimnaziju. On je tada po\u0161ao u \u010detvrti razred, ali se jo\u0161 odevao kao dete. To je bio sna\u017ean de\u010dak, \u0160vap\u010de, u marinskom odelu tamno modre boje, sa lengerima izvezenim u uglovima \u0161iroke mornarske kragne. Nosio je jo\u0161 uvek kratke pantalone. Na nogama plitke crne cipele savr\u0161enog oblika. Izme\u0111u belih kratkih \u010darapa i pantalona \u2013 goli sna\u017eni listovi, rumeni od krvi i ve\u0107 osuti svetlim maljama.<\/p>\n
Tada izme\u0111u nas nije bilo i nije moglo biti dodira. Sve nas je delilo \u2013 godine, izgled i navike, imovno stanje i dru\u0161tveni polo\u017eaj na\u0161ih roditelja.<\/p>\n
Ali mnogo bolje ga se se\u0107am iz docnijeg vremena, kad sam ja bio u petom a on u osmom razredu. Tada je to ve\u0107 bio protegljast mladi\u0107 svetlih o\u010diju, koje su odavale neobi\u010dnu osetljivost i veliku \u017eivost duha, dobro ali nehatno odeven, sa bujnom plavom kosom koja mu je stalno padala u jakim, nemirnim bi\u010devima, \u010das s jedne \u010das s druge strane lica. Sreli smo se i zbli\u017eili prilikom neke diskusije koju je jedna grupa na\u0161ih drugova iz vi\u0161ih razreda vodila u parku na klupi.<\/p>\n
U tim na\u0161im \u0111a\u010dkim raspravama nije bilo granice ni obzira, pomerani su svi principi i praskavim re\u010dima minirani \u010ditavi duhovni svetovi u temeljima. Sve je, naravno i posle toga ostajalo na svom mestu, ali te strasne re\u010di bile su zna\u010dajne za nas i sudbinu koja nas \u010deka, kao neko nagove\u0161tanje velikih podviga borbenih vremena i te\u0161kih lutanja, koja tek imaju da do\u0111u.<\/p>\n
Kad sam posle jedne \u017eive diskusije, ustreptao od uzbu\u0111enja i ube\u0111en u svoj trijumf (isto tako kao \u0161to je to bio i moj protivnik u diskusiji), krenuo ku\u0107i, Maks mi se pridru\u017eio. Bilo je to prvi put da ostanemo nas dvojica nasamo. To mi je laskalo i dokazalo moj pobedni\u010dki zanos i visoko mi\u0161ljenje o sebi. On se raspitivao \u0161ta \u010ditam i gledao me pa\u017eljivo, uzbu\u0111eno. Odjednom on zastade, pogleda me pravo u o\u010di i re\u010de na \u010dudno miran na\u010din:<\/p>\n
– Zna\u0161, hteo sam da ti ka\u017eem da nisi ta\u010dno citirao Ernsta Hekela.<\/p>\n
Osetih kako pocrveneh i kako se zemlja lagano krenu ispod mojih nogu i opet se vrati na svoje mesto. Naravno da sam pogre\u0161no citirao; moj citat je bio iz neke jeftine bro\u0161ure, nesigurno zapam\u0107en i, verovatno, r\u0111avo preveden. Sav moj dojako\u0161nji trijumf pretvorio se u gri\u017eu savesti i ose\u0107anje stida. Modre svetle o\u010di su me gledale bez sa\u017ealjenja, ali i bez najmanjeg traga zluradosti ili nadmo\u0107nosti. I Maks ponovi moj zlosre\u0107ni citat u ispravljenom obliku. A kad smo do\u0161li pred njegovu lepu ku\u0107u na obali Miljacke, on me ste\u017ee \u010dvrsto za ruku i pozva me da do\u0111em sutra posle podne kod njega da razgledam njegove knjige.<\/p>\n
To poslepodne bilo je za mene do\u017eivljaj. Video sam prvu pravu biblioteku u \u017eivotu i bilo mi je jasno da vidim svoju sudbinu. Maks je imao nema\u010dkih i ne\u0161to italijanskih i francuskih knjiga koje su pripadale njegovoj majci. On mi je sve to pokazivao sa mirom na kom sam mu zavideo jo\u0161 vi\u0161e nego na knjigama. To i nije bila zavist, nego ose\u0107anje bezgrani\u010dnog zadovoljstva i silna \u017eelja da se i ja jednog dana tako slobodno kre\u0107em po tom svetu knjiga iz kojih, \u010dini mi se, biju svetlost i toplina. On je i sam govorio kao da iz knjige \u010dita, slobodno, i kretao se bez hvalisanja u tom svetu slavnih imena i velikih ideja, dok sam ja \u00b8drhtao od uzbu\u0111enja, od sujete, stide\u0107i se velikana me\u0111u koje ulazim i strahuju\u0107i od sveta koji sam napolju ostavio i u koji mi se valja vratiti.<\/p>\n
Te poslepodnevne posete kod starijeg druga stale su da se ponavljaju i da bivaju \u010de\u0161\u0107e. Naglo sam se usavr\u0161avao u nema\u010dkom jezik, po\u010deo sam da \u010ditam italijanski. Nosio sam i ku\u0107i, u svoj sirotinjski stan, te lepo povezane strane knjige. Zaostao sam u u\u010denju \u0161kolskih predmeta. Sve \u0161to sam \u010ditao izgledalo mi je kao sveta istina i uzvi\u0161ena obaveza za mene li\u010dno, kojoj se ne mogu oteti ako ne\u0107u da izgubim ugled u svojim o\u010dima i svaku veru u sebe. Znao sam samo jedno: da treba sve to \u010ditati, i da treba pisati takve ili sli\u010dne stvari. Ni na \u0161to drugo u \u017eivotu nisam pomi\u0161ljao.<\/p>\n
Jednog dana se naro\u010dito se\u0107am. Bio je maj mesec. Maks se spremao za maturu, ali bez uzbu\u0111enja i primetnog napora. Odveo me je pred mali odvojen orman na kome je zlatnim slovima pisalo: Helios Klassiker-Ausgabe. I se\u0107am se da mi je rekao da je orman kupljen zajedno s knjigama. Meni je \u010dak i orman izgledao kao svetinja i njegovo drvo pro\u017eeto svetlo\u0161\u0107u. Maks je izvadio jednu svesku Getea i stao da mi \u010dita Prometeja.<\/p>\n
Po\u010deo je nekim novim, meni dotle nepoznatim glasom, i odmah se videlo da je dosad bezbroj puta pro\u010ditao tu pesmu:<\/p>\n
Pokrij svoje nebo, Zevse,<\/p>\n
oblaka tmu\u0161om<\/p>\n
i ku\u0161aj, kao ludo dete<\/p>\n
\u0161to obezglavljuje \u010dkalj,<\/p>\n
svoju snagu na hra\u0161\u0107u u bregovima!<\/p>\n
Ali mi zemlju moju<\/p>\n
mora\u0161 ostaviti<\/p>\n
i kolibu, koju mi ne podi\u017ee ti,<\/p>\n
i ognji\u0161te moje,<\/p>\n
na \u010dijem ognju mi<\/p>\n
zavidi\u0161!<\/p>\n
Na kraju, lupao je pesnicom odmereno ali sna\u017eno o ru\u010dicu fotelje u kojoj je sedeo; kosa mu je pala s obe strane lica oblivenog rumenilom.<\/p>\n
Evo me gde sedim, stvaram ljude<\/p>\n
po svojoj slici,<\/p>\n
rod meni ravan,<\/p>\n
da trpi, da pla\u010de,<\/p>\n
da u\u017eiva i da se raduje,<\/p>\n
i da se ne osvr\u0107e na tebe,<\/p>\n
kao ni ja!<\/p>\n
To je bilo prvi put da ga takvog vidim. Slu\u0161ao sam sa divljenjem i lakim strahom. Onda smo izi\u0161li napolje i u toplom sumraku nastavili razgovor o pesmi. Maks me je pratio do moje strme ulice, a zatim ja njega opet do obale, pa on mene, pa ja njega. No\u0107 uhvatila i svet je po\u010deo da se prore\u0111uje, a mi smo jednako premeravali taj put, raspravljaju\u0107i o smislu \u017eivota i poreklu bogova i ljudi. Jednog trenutka se\u0107am se naro\u010dito dobro. Kad smo prvi put stigli u moju neuglednu ulicu i stali kod nekih nagnutih sivih taraba, Maks je \u010dudno ispru\u017eio levu ruku preda se i rekao mi nekako toplo, poverljivo:<\/p>\n
– Zna\u0161, ja sam ateist.<\/p>\n
Nad povaljenom ogradom cvala je u gustom spletu zova i \u0161irila jak, te\u017eak miris koji mi je dolazio kao miris \u017eivota samog. Ve\u010de je bilo sve\u010dano, sve oko nas tiho, a kupola neba iznad mene, puna zvezda, izgledala mi je kao nova. Os uzbu\u0111enja nisam umeo ni\u0161ta da ka\u017eem. Ose\u0107ao sam samo da se ne\u0161to va\u017eno desilo izme\u0111u mene i ovoga starijeg druga i da se sada ne mo\u017eemo prosto rastati i oti\u0107i svaki svojoj ku\u0107i. Tako smo i ostali \u0161etaju\u0107i do neko doba no\u0107i.<\/p>\n
Maksova matura nas je rastavila. On je oti\u0161ao u Be\u010d da studira medicinu. Jedno kratko vreme smo se dopisivali, ali prepiska je zapela. Vi\u0111ali smo se ponekad o raspustu, ali bez stare prisnosti. Zatim je do\u0161ao rat, koji nas je potpuno rastavio.<\/p>\n
A sada, posle nekoliko godina, mi smo se na\u0161li, evo opet, na ovoj ru\u017enoj i dosadnoj stanici. Putovali smo od Sarajeva dovde istim vozom, a nismo to znali i tek ovde smo se videli; sad \u010dekamo neizvesni dolazak beogradskog voza.<\/p>\n
U nekoliko re\u0107i ispri\u010dali smo jedan drugom kako smo proveli rat. On je ve\u0107 prve godine rata zavr\u0161io studije, a zatim je bio kao lekar na svim austrijskim frontovima, slu\u017ee\u0107i uvek u bosanskim pukovima. Za vreme rata otac mu je umro od pegavog tifusa, a majka je napustila Sarajevo i preselila se u Trst kod svojih. Maks je proveo nekoliko poslednjih meseci u Sarajevu, koliko mu je trebalo da uredi svoje stvari. U sporazumu sa majkom prodao je onu o\u010devu ku\u0107u na obali Miljacke i ve\u0107i deo stvari. Sad putuje u Trst majci, a odande misli dalje, u Argentinu, mo\u017eda i u Boliviju. Ne izja\u0161njava se otvoreno o tome, ali tek napu\u0161ta Evropu zauvek.<\/p>\n
Maks je okrupnjao od \u017eivota na frontu, ogrubeo, odeven je kao neki preduzima\u010d, koliko mogu da vidim. U mraku nazirem njegovu jaku glavu sa bujnom svetlom kosom i slu\u0161am njegov glas, koji je u toku godina postao dublji i mu\u0161kiji, i njegov sarajevski izgovor u kome su suglasnici umek\u0161ani a samoglasnici mutni i otegnuti. U jeziku mu se ose\u0107ala uop\u0161te izvesna nesigurnost.<\/p>\n
On je govorio i sada kao da \u010dita, upotrebljavao je mnogo neobi\u010dnih knji\u0161kih, nau\u010dnih izraza. Ali to je bilo jedino \u0161to je ostalo od nekada\u0161njeg Maksa. Ina\u010de, pomena nije bilo o poeziji ni o knjigama. (Niko se ne se\u0107a vi\u0161e Prometeja.) Govorio je ne\u0161to najpre o ratu uop\u0161te i to sa velikom gor\u010dinom, vi\u0161e u tonu nego u re\u010dima, sa gor\u010dinom koja i ne o\u010dekuje da \u0107e biti shva\u0107ena. (Za njega u ovom velikom ratu nije bilo, tako re\u0107i protivni\u010dkih frontova, oni su se pome\u0161ali, prelivali jedan u drugi i stapali potpuno. Op\u0161te stradanje zastrlo mu je vid i oduzelo razumevanje za sve ostalo.) Se\u0107am se da sam ostao zaprepa\u0161\u0107en kad je rekao da \u010destita pobednicima i \u2013 da ih duboko \u017eali, jer pobe\u0111eni vide na \u010demu su i \u0161ta treba da rade, dok pobednici jo\u0161 i ne slute \u0161ta ih \u010deka. Govorio je jetkim i beznade\u017enim tonom \u010doveka koji je mnogo izgubio i sad mo\u017ee da govori \u0161ta ho\u0107e, znaju\u0107i dobro i da mu za to niko ni\u0161ta ne mo\u017ee, i da mu to ni\u0161ta ne poma\u017ee. Posle toga velikog rata sretalo se me\u0111u inteligentnima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki naro\u010dit na\u010din, na ne\u0161to, neodre\u0111eno u \u017eivotu. Ti ljudi nisu nalazili u sebi ni sposobnost da se mire i prilago\u0111avaju, ni snagu za velike odluke u protivnom pravcu. On je, \u010dinilo mi se u tom trenutku, bio jedan od tih.<\/p>\n
Ali na\u0161 razgovor je brzo zapeo, jer ni on ni ja nismo \u017eeleli da se prepiremo u ovoj no\u0107i, na neobi\u010dnom mestu vi\u0111enja, posle toliko godina. Zato smo govorili o drugim stvarima. Upravo, govorio je on. Govorio je i sada onim svojim biranim re\u010dima i slo\u017eenim re\u010denicama, kao \u010dovek koji \u017eivi vi\u0161e sa knjigama nego sa ljudima, hladno i stvarno, bez okoli\u0161enja i ulep\u0161avanja, onako kao kad otvorimo medicinski ud\u017ebenik i na\u0111emo u njemu simptome svoje bolesti.<\/p>\n
Nudim ga cigaretom, ali on ka\u017ee da ne pu\u0161i, i to izgovara naglo, gotovo sa strahom i odvratno\u0161\u0107u. I dok ja palim jednu cigaretu o drugu, on govori nekako usiljeno bezbri\u017eno, kao da time odgoni druge, te\u017ee misli:<\/p>\n
– Eto, nas dvojica smo se dohvatili \u0161irokog kolosjeka, a to zna\u010di: uhvatili smo kvaku vrata koja vode u veliki svijet. Ostavljamo Bosnu. Ja se u nju nikad ni vratiti ne\u0107u, ali ti ho\u0107e\u0161.<\/p>\n
– Ko zna? \u2013 upadoh zami\u0161ljeno, gonjen onom naro\u010ditom sujetom po kojoj mladi ljudi vole da svoju sudbinu vide u dalekim zemljama i na neobi\u010dnim putevima.<\/p>\n
– Ne, ne ti \u0107e\u0161 se svakako vratiti \u2013 ka\u017ee moj saputnik pouzdano kao da postavlja dijagnozu – a i ja \u0107u se cijelog \u017eivota nositi sa sje\u0107anjem na Bosnu, kao sa nekom bosanskom bole\u0161\u0107u kojoj je uzrok, ni sam ne znam pravo, da li u tome \u0161to sam se u Bosni rodio i odrastao ili \u0161to se nikad ne\u0107u vratiti u nju. Svejedno.<\/p>\n
Na neobi\u010dnom mestu, u neobi\u010dno doba i razgovor postaje neobi\u010dan, pomalo kao u snu. Gledam iskosa krupno zgr\u010denu siluetu nekada\u0161njeg druga pokraj sebe i mislim: mislim kako malo li\u010di na onoga mladi\u0107a \u0161to je udarao pesnicom i recitovao: Pokrij svoje nebo, Zevse! \u2026 – mislim \u0161ta \u0107e biti od nas ako nas \u017eivot i dalje bude menjao ovako brzo i ovako duboko, mislim da su samo promene koje zapa\u017eam na sebi dobre i pravilne. I dok sve to mislim, najednom prime\u0107ujem da drug do mene opet govori. Trgnuv\u0161i se iz svojih misli, slu\u0161am ga pa\u017eljivo. Tako pa\u017eljivo da mi se \u010dini da su oni stani\u010dni \u0161umovi oko mene umukli i da samo njegov glas romori u vetrovitoj no\u0107i.<\/p>\n
– Da, dugo vremena ja sam zaista mislio da \u010du kao i otac mi, provesti \u017eivot lije\u010de\u0107i sarajevsku djecu i da \u0107u, kao i on ostaviti kosti na groblju u Ko\u0161evu. Ve\u0107 ono \u0161to sam vidio i do\u017eivio u bosanskim regimentama za vrijeme rata pokolebalo me je u tome, ali kad sam ljetos demobilisan i proveo svega tri mjeseca u Sarajevu, meni je postalo jasno da ja tu ne\u0107u mo\u0107i ostati i \u017eiviti. A sama pomisao da \u017eivim u Be\u010du, Trstu ili kojem drugom austrijskom gradu, izaziva u meni odvratnost, odvratnost do povra\u0107anja. I zato sam po\u010deo da pomi\u0161ljam na Ju\u017enu Ameriku.<\/p>\n
– Dobro, mo\u017ee li da se zna \u0161ta je to od \u010dega ti bje\u017ei\u0161 iz Bosne? \u2013 pitao sam ja s neobazrivo\u0161\u0107u sa kojom su tada ljudi mojih godina postavljali pitanja.<\/p>\n
– Pa, mo\u017ee da se zna, samo to nije lako ovako u prolazu, na stanici, ukratko kazati. A kad bih ipak morao jednom rije\u010dju da ka\u017eem \u0161ta je to \u0161to me goni iz Bosne, ja bih rekao: mr\u017enja.<\/p>\n
Maks naglo ustade, kao da je u svom govoru odjednom udario o nevidljivu ogradu. I ja izronih na stvarnost hladne no\u0107i na \u017eelezni\u010dkoj stanici u Slavonskom Brodu. Vetar je bivao sve ja\u010di i sve hladniji, svetlosti su \u017emirkale i promicale u daljini, sitne lokomotive su zvi\u017edale. Nad nama je nestalo i ono malo neba sa retkim zvezdama, samo magla i dim stvaraju dostojan pokriva\u010d za ovu ravnicu na kojoj \u010dovek, \u010dini mi se, do o\u010diju tone u crnu masnu oranicu.<\/p>\n
U meni se javi, i naglo poraste, ljuta i nasrtljiva \u017eelja da pobijem njegovo tvr\u0111enje, iako mi ono nije bilo dovoljno jasno ni razumljivo. Obojica smo zbunjeni \u0107utali. Te\u0161ko je le\u017ealo to \u0107utanje izme\u0111u nas u no\u0107i, i nije se moglo predvideti koji \u0107e od nas dvojice prvi progovoriti.<\/p>\n
U tom trenutku za\u010du se iz daljine tutanj brzog voza i odmah zatim njegov te\u017eak pisak, potmuo, kao da dolazi ispod betonskog svoda. Cela stanica odjednom o\u017eive. Stotine dotad nevidljivih prilika digo\u0161e se u tami i po\u010de\u0161e da tr\u010de u susret vozu. Sko\u010dismo i nas dvojica, a gu\u017eva u koju smo zapali sve vi\u0161e nas je rastavljala. Uspeo sam samo jo\u0161 da mu doviknem svoju beogradsku adresu.<\/p>\n
Posle dvadesetak dana primio sam u Beogradu pozama\u0161no pismo. Po krupnom rukopisu nisam mogao da poznam od koga. To mi je iz Trsta pisao Maks na nema\u010dkom jeziku.<\/p>\n
Dragi, stari prijatelju,<\/strong><\/p>\n Kad smo se ono slu\u010dajno sreli u Slavonskom Brodu, na\u0161 razgovor je bio iskidan i mu\u010dan. I da smo imali mnogo bolju priliku i vi\u0161e vremena, ne verujem da bismo se sporazumeli i sve izveli na \u010distinu. Neo\u010dekivani susret i nagli rastanak onemogu\u0107ili su to potpuno. Spremama se da napustim Trst, gde mi \u017eivi majka. Odlazim u Pariz, gde imam neke ro\u0111ake sa maj\u010dine strane. Ako mi tamo kao strancu dozvole lekarsku praksu, osta\u0107u u Parizu; ako ne, idem zaista u Ju\u017enu Ameriku.<\/strong><\/p>\n Ne verujem da \u0107e ovo nekoliko nepovezanih stavova \u0161to ih u brzini pi\u0161em mo\u0107i potpuno objasniti stvar i opravdati u tvojim o\u010dima moje be\u017eanje iz Bosne. \u0160aljem ih ipak, jer ose\u0107am da ti dugujem odgovor i jer, se\u0107aju\u0107i se na\u0161ih \u0111a\u010dkih godina, \u017eelim da me ne shvati\u0161 pogre\u0161no i ne gleda\u0161 u meni obi\u010dnog \u0160vabu i \u00abkufera\u0161a\u00bb koji olako napu\u0161ta zemlju u kojoj se rodio, u trenutku kad ona po\u010dinje slobodan \u017eivot i kad joj je potrebna sva snaga.<\/strong><\/p>\n Da pre\u0111em odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obi\u010dna zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao \u0161to se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski \u010dovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama re\u0111e nalazi. Ali vidi\u0161, ima ne\u0161to \u0161to bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mr\u017enje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mr\u017enje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mr\u017enji. Da, o mr\u017enji. I ti se instinktivno trza\u0161 i buni\u0161 kad \u010duje\u0161 tu re\u010d (to sam video one no\u0107i na stanici), kao \u0161to se svaki od vas opire da to \u010duje, shvati i uvidi. A stvar je ba\u0161 u tome \u0161to bi to trebalo uo\u010diti, utvrditi, analizirati. I nesre\u0107a je u tome \u0161to se niko ne\u0107e i ne ume da u\u010dini. Jer, fatalna karakteristika te mr\u017enje i jeste u tome \u0161to bosanski \u010dovek nije svestan mr\u017enje koja \u017eivi u njemu, \u0161to zazire od njenog analiziranja, i \u2013 mrzi svakog ko poku\u0161a da to u\u010dini. Pa ipak, \u010dinjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima vi\u0161e ljudi koji su spremni da u nastupima \u00b8nesvesne mr\u017enje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo ve\u0107im slovenskim i neslovenskim zemljama.<\/strong><\/p>\n Ja znam da mr\u017enja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku dru\u0161tva, jer mr\u017enja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mr\u017enje i gneva mogu da i\u0161\u010dupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg \u017eivota. Savremenici vide mnogo bolje mr\u017enju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo \u0107e videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo \u0161to sam gledao u Bosni, to je ne\u0161to drugo. To je mr\u017enja, ali ne kao neki takav momenat u toku dru\u0161tvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mr\u017enja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mr\u017enja koja di\u017ee \u010doveka protiv \u010doveka i zatim podjednako baca u bedu i nesre\u0107u ili goni pod zemlju oba protivnika; mr\u017enja koja kao rak u organizmu tro\u0161i i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mr\u017enja, kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog \u017eivota; ona je prosto oru\u0111e nagona za uni\u0161tenjem ili samouni\u0161tenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uni\u0161tenja ne izvr\u0161i.<\/strong><\/p>\n Da, Bosna je zemlja mr\u017enje. To je Bosna. I po \u010dudnom kontrastu, koji u stvari nije tako ni \u010dudan, i mo\u017eda bi se pa\u017eljivom analizom dao lako objasniti, mo\u017ee se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvi\u0161ene \u010dvrstine karaktera, toliko ne\u017enosti i ljubavnog \u017eara, toliko dubine ose\u0107anja, privr\u017eenosti i nepokolebljive odanosti, toliko \u017ee\u0111i za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neprozirnim dubinama oluje mr\u017enje, \u010ditavi uragani sapetih, zbijenih mr\u017enji koje sazrevaju i \u010dekaju svoj \u010das. Izme\u0111u va\u0161ih ljubavi i va\u0161e mr\u017enje odnos je isti kao izme\u0111u va\u0161ih visokih planina i hiljadu puta ve\u0107ih i te\u017eih nevidljivih geolo\u0161kih naslaga na kojima one po\u010divaju. Isto tako, vi ste osu\u0111eni da \u017eivite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih va\u0161ih ljubavi i va\u0161e ognjene i svirepe ose\u0107ajnosti. Mo\u017eda je va\u0161a najve\u0107a nesre\u0107a ba\u0161 u tome \u0161to i ne slutite koliko mr\u017enje ima u va\u0161im ljubavima i zanosima, tradicijama i pobo\u017enostima. I kao \u0161to tle na kom \u017eivimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u na\u0161a tela i daje im boju i izgled, i odre\u0111uje karakter i pravac na\u0161em na\u010dinu \u017eivota i na\u0161im postupcima \u2013 tako isto silna, podzemna i nevidljiva mr\u017enja na kojoj \u017eivi bosanski \u010dovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje, postupke. Poroci ra\u0111aju svuda na svetu mr\u017enju, jer tro\u0161e a ne stvaraju, ru\u0161e a ne grade, ali u zemljama kao \u0161to je Bosna \u2013 i vrline govore i deluju \u010desto mr\u017enjom. Kod vas asketi ne izvla\u010de ljubav iz svoje askeze, nego mr\u017enju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubila\u010dka mr\u017enja na ceo svet. Oni koji veruju i vole \u2013 smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji druga\u010dije veruju i drugo vole. I, na \u017ealost, \u010desto se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi tro\u0161i u toj mr\u017enji. (Najvi\u0161e zlih i mra\u010dnih lica mo\u017ee \u010dovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tla\u010de i eksploati\u0161u ekonomski slabije, unose u to jo\u0161 i mr\u017enju, koja tu eksploataciju \u010dini stostruko te\u017eom i ru\u017enijom, a oni koji te nepravde podnose, ma\u0161taju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetni\u010dkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tla\u010denog zajedno sa tla\u010diteljem. Vi ste, u ve\u0107ini, navikli da svu snagu mr\u017enje ostavljate za ono \u0161to vam je blizu. Va\u0161e su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti va\u0161e odvratnosti i mr\u017enje tu su pored vas, u istoj varo\u0161i, \u010desto sa druge strane va\u0161eg avlijskog zida. Tako va\u0161a ljubav ne tra\u017ei mnogo dela, a va\u0161a mr\u017enja prelazi vrlo lako na delo. I svoju ro\u0111enu zemlju vi volite, \u017earko volite, ali na tri-\u010detri razna na\u010dina koji se me\u0111u sobom isklju\u010duju, smrtno mrze i \u010desto sudaraju.<\/strong><\/p>\n U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis prole\u0107a koji se zavr\u0161ava re\u010dima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepiti oglase: Gra\u0111anine francuski, prole\u0107e je, \u010duvaj se ljubavi! Mo\u017eda bi u Bosni trebalo opominjati \u010doveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvi\u0161enijem \u010duva mr\u017enje, uro\u0111ene, nesvesne, endemi\u010dne mr\u017enje. Jer u toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj \u017eive zbijeno \u010detiri razne vere, trebalo bi \u010detiri puta vi\u0161e ljubavi, me\u0111usobnog razumevanja i sno\u0161ljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mr\u017enju, gotovo op\u0161ta karakteristika stanovnika. Izme\u0111u raznih vera jazovi su tako duboki da samo mr\u017enja uspeva ponekad da ih pre\u0111e. Znam da mi se na to mo\u017ee odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak prime\u0107uje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde u\u010dinile svoje, a da \u0107e sada posle oslobo\u0111enja i ujedinjenja sve i\u0107i mnogo bolje i br\u017ee. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, \u010dini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video stra\u0161ne me\u0111usobne odnose me\u0111u ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) \u0160tampa\u0107e se i govori\u0107e se svuda i svakom prilikom: Brat je mio,koje vere bio, ili Ne pita se ko se kako krsti, neg \u010dija mu krvca grije prsi. Tu\u0111e po\u0161tuj, a svojim se di\u010di, Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika. Ali oduvek je u bosanskim gra\u0111anskim krugovima bilo dosta la\u017ene gra\u0111anske u\u010dtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvu\u010dnim re\u010dima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako \u2013 tako mr\u017enju, ali je ne uklanja i ne spre\u010dava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainski planovi, i da \u0107e \u017eiveti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materijalnog i duhovnog \u017eivota u Bosni. A kad \u0107e do\u0107i to vreme, i ko \u0107e imati snage da to izvede? Jednom \u0107e do\u0107i, ja u to verujem, ali ovo \u0161to sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem ve\u0107 sada ide. Naprotiv.<\/strong><\/p>\n Ja sam o tome razmi\u0161ljao, naro\u010dito poslednjih meseci, kad sam se jo\u0161 borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro \u010dovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam le\u017eao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je \u0161umela Miljacka naizmence sa vetrom rane jeseni u jo\u0161 obilnom li\u0161\u0107u.<\/strong><\/p>\n Ko u Sarajevu provodi no\u0107 budan u krevetu, taj mo\u017ee da \u010duje glasove sarajevske no\u0107i. Te\u0161ko i sigurno izbija sat na katoli\u010dkoj katedrali: dva posle pono\u0107i. Pro\u0111e vi\u0161e od jednog minuta (ta\u010dno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi ne\u0161to slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sat posle pono\u0107i. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat \u2013 kula kod Begove d\u017eamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po \u010dudnom ra\u010dunanju dalekih, tu\u0111ih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom, a koliko po e\u0161kenaskom ra\u010dunanju. Tako i no\u0107u, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i \u017ealoste, goste i posprema \u010detiri razna, me\u0111u sobom zava\u0111ena kalendara, i sve svoje \u017eelje i molitve \u0161alju jednom nebu na \u010detiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek sli\u010dna mr\u017enji, \u010desto potpuno istovetna sa njom.<\/strong><\/p>\n Tu specifi\u010dnu bosansku mr\u017enju trebalo bi prou\u010davati i pobijati kao opaku i duboko ukorenjenu bolest. I ja verujem da bi strani nau\u010dnici dolazili u Bosnu da prou\u010davaju mr\u017enju, kao \u0161to prou\u010davaju lepru, samo kad bi mr\u017enja bila isto tako, priznat izdvojen i klasificiran predmet prou\u010davanja kao \u0161to je lepra.<\/strong><\/p>\n Pomi\u0161ljao sam da se i sam bacim na izu\u010davanje te mr\u017enje i, analiziraju\u0107i je i iznose\u0107i na svetlost dana, da doprinesem njenom uni\u0161tenju. Mo\u017eda je to i bila moja du\u017enost, jer ja sam, iako po poreklu stranac, u toj zemlji ugledao, \u0161to se ka\u017ee, svetlost dana. Ali posle prvih poku\u0161aja i du\u017eeg razmi\u0161ljanja uvideo sam da nemam sposobnosti ni snage za to. Od mene bi se kao i od svih ostalih tra\u017eilo da stanem na jednu stranu, da budem mr\u017een i da mrzim. A ja to nisam hteo ni umeo. Mo\u017eda bih, ako tako mora biti, i pristao jo\u0161 da padnem kao \u017ertva mr\u017enje, ali da \u017eivim u mr\u017enji i sa mr\u017enjom, da u\u010destvujem u njoj, to ne mogu. A u zemlji kao \u0161to je sada\u0161nja Bosna, onaj koji ne ume ili, \u0161to je jo\u0161 vi\u0161e i te\u017ee, onaj koji svesno ne\u0107e da mrzi, uvek je pomalo tu\u0111in i izrod, a \u010desto mu\u010denik. To va\u017ei i za vas, ro\u0111ene Bosance, a pogotovo za \u010doveka do\u0161ljaka. \u2013 I tako sam ja jedne od tih jesenskih no\u0107i, slu\u0161aju\u0107i \u010dudna dozivanja tih raznovrsnih i raznoglasnih sarajevskih tornjeva, zaklju\u010dio da ne mogu ostati u svojoj drugoj domovini Bosni, da ne treba u njoj da ostanem. Ja nisam toliko naivan da tra\u017eim u svetu varo\u0161 u kojoj nema mr\u017enje. Ne, meni treba samo mesto u kome \u0107u mo\u0107i \u017eiveti i raditi. Ovde to ne bih mogao.<\/strong><\/p>\n Ti \u0107e\u0161 sa podsmehom, mo\u017eda i sa prezirom, ponoviti svoju re\u010d o mom be\u017eanju iz Bosne. Ovo moje pismo ne\u0107e imati snage da ti moj postupak objasni i opravda, ali izgleda da u \u017eivotu ima prilika kad va\u017ei drevno latinsko pravilo: No nest salus nisi in fuga. ( Samo u be\u017eanju je spas.) I molim da mi veruje\u0161 samo toliko: da ne be\u017eim od svoje \u010dove\u010danske du\u017enosti, nego zato da bih mogao da je potpuno i nesmetano izvr\u0161im.<\/strong><\/p>\n Tebi i na\u0161oj Bosni \u017eelim u novom narodnom i dr\u017eavnom \u017eivotu svaku sre\u0107u!<\/strong><\/p>\n Tvoj M.L.<\/strong><\/p>\n Pro\u0161lo je desetak godina. Retko sam se se\u0107ao druga iz detinjstva, i ve\u0107 bih ga potpuno zaboravio da me osnovna misao njegovog pisma nije s vremena na vreme podse\u0107ala na njega. Negde oko 1930. saznao sam sasvim slu\u010dajno da se dr Maks Levenfeld zadr\u017eao u Parizu, da u predgra\u0111u Neji ima rasprostranjenu praksu, i da je u na\u0161oj koloniji i me\u0111u jugoslovenskim radnicima poznat kao na\u0161 doktor koji radnike i studente besplatno pregleda i, kad treba, sam im nabavlja lekove.<\/p>\n Pro\u0161lo je opet sedam \u2013 osam godina. Jednog dana, opet slu\u010dajno, saznao sam za daljnju sudbinu ovog mog druga. Kad je u \u0160paniji po\u010deo gra\u0111anski rat, on je napustio sve i oti\u0161ao kao dobrovoljac u republikansku vojsku. Organizovao je previjali\u0161ta i bolnice, pro\u010duo se svojom revno\u0161\u0107u i znanjem. Po\u010detkom 1938. godine nalazio se u jednom malom aragonskom gradi\u0107u \u010dije ime niko od na\u0161ih nije umeo pravo izgovoriti. Na njegovu bolnicu izvr\u0161en je vazdu\u0161ni napad u po bela dana i on je poginuo zajedno sa gotovo svim svojim ranjenicima.<\/p>\n Tako je zavr\u0161io \u017eivot \u010dovek koji je pobegao od mr\u017enje.<\/p>\n <\/p>\n Ivo Andri\u0107<\/p>\n … moj zemljak …<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Mart mesec 1920. godine. \u017delezni\u010dka stanica u Slavonskom Brodu. Pono\u0107 pro\u0161la. Sa neodre\u0111ene strane duva vetar, koji ovako neispravnim i od putovanja zamorenim ljudima izgleda hladniji i ja\u010di nego \u0161to je. U visini promi\u010du zvezde izme\u0111u uzvitlanih oblaka. U daljini, po nevidljivim kolosecima kre\u0107u se kre\u0107u se br\u017ee ili sporije, \u017eute i crvene svetlosti zajedno … <\/p>\n