Zovem se \u0110or\u0111e Cvijanovi\u0107. Ro\u0111en sam 19.04.1973. godine u Doboju tada\u0161nja SFR Jugoslavija. U mom \u017eivotu postoje tri stvari koje zaista volim: porodica, fudbal i ra\u010dunari.<\/p>\n
\u0160to se ti\u010de porodice majka Jelka i otac Spasoje su te 1972. godine bili negdje u Opatiji, Hrvatska. Devet mjeseci kasnije sam se rodio. Kada me je brat Dragoslav prvi put vidio rekao je \u010duvenu re\u010denicu “moj Bato ima brkove” naravno misle\u0107’ na moje obrve. On je tada imao tri godine pa mu ovo nikad nisam uzeo za zlo. Prvih sedam godina \u017eivota, \u017eivjeli smo u Maglaju, ulica Stanka Pani\u0107a M20 (ako se dobro sje\u0107am). 1980 smo se doselili u Doboj. Zavr\u0161io sam O\u0160 Josip Jovanovi\u0107 kao jedan od boljih u\u010denika. Bio sam poznat u toj \u0161koli kao vi\u0161estruki pobjednik takmi\u010denja Titovim stazama revolucije, zamjenik predsjednika omladinske organizacije, uspje\u0161an \u010dlan gluma\u010dke sekcije … Naravno, zapamtio sam imena moje u\u010diteljice Katice Nikoli\u0107 i moje razrednice Vahide Popovi\u0107. Kasnije sam upisao Elektrotehni\u010dku \u0161kolu u Doboju. I ovdje sam bio jedan od boljih u\u010denika iako \u0161koli nisam posve\u0107ivao dovoljno pa\u017enje zbog svoje druge ljubavi fudbala. Razrednica Jasna Zelenovi\u0107 me je zvala Bekenbauer i uvijek mi je prijetila da je ne smijem zaboraviti i kada budem igrao finale Lige \u0161ampiona obavezno jednu ulaznicu dostavim na njenu adresu. Onda je do\u0161ao rat, djetinjstvo je prekinuto na najgori mogu\u0107i na\u010din i kao ve\u0107ina mojih drugara postao sam \u010dovjek preko no\u0107i. U tom svijet odraslih nisam se dobro sna\u0161ao, tako da me je 17.07.1992. godine moj kolega iz jedinice Jovan Barnjak (1972 godi\u0161te) \\”spucao\\” iz Tompsona kalibra 11,45mm. Na taj na\u010din je nasilno prekinuta moja fudbalska karijera, jer lom butne kosti nije ne\u0161to \u0161to zarasta na tako dobar na\u010din da bi se \u010dovjek opet mogao baviti profesionalnim sportom. Trebao sam te godine da odem na probu u OFK Beograd (godinu dana ranije u Split) ali eto … u Beograd sam oti\u0161ao ali na drugi kraj, Banjicu, u Specijalnu ortopedsku kliniku. Tamo sam operisan, ugra\u0111en mi je spolja\u0161ni fiksator i onda je slijedila rehabilitacija u Ribarskoj banji.<\/p>\n
Tamo sam stigao 18.09.1992. godine. Dijelio sam sobu sa svojim cimerima Draganom Gardovi\u0107em i Nenadom Bjel\u010devi\u0107em. Kada su moja majka i otac prvi put do\u0161li da me posjete u banji (kraj oktobra 1992. godine), otac je mojim cimerima rekao da naprave od mene \u010dovjeka. Ubrzo su me prvi put napili, propu\u0161io sam za Novu godinu, a … onda sam upoznao Olgicu. Znate, kada \u010dovjek za \u0161est mjeseci od sretnog srednjo\u0161kolca, fudbalske i \u0161kolske nade, postane zarobljenik \u0161taka, fiksatora, daleko od svojih najmilijih, ima malo mogu\u0107nosti da sa\u010duva razum. Ja sam se vadio kroz pisanje, nije da sam nekakav talenat ali jo\u0161 dok je rat trajao po\u010deo sam da pi\u0161em svoj devnik. U njemu su, pored svakodnevnih de\u0161avanja, zapisana i moja razmi\u0161ljanja o \u017eivotu i pjesme koje sam pisao. E taj dnevik su onako tajno \u010ditali i moji cimeri. U njemu su na\u0161li i Olgicu i vode\u0107i se tatinim zahtjevom odlu\u0107ili su da nas upoznaju. Doveli su je u na\u0161u sobu da popijemo kafu, onda joj podmetnuli dnevnik i zaklju\u010dali vrata dok su na ve\u010deri. Eto, od tada je pro\u0161lo vi\u0161e od 20 godina. Olgica i ja \u017eivimo u sretnom braku sa na\u0161om\u00a0djecom Aleksandrom i Dragoslavom.<\/p>\n
Iz banje smo oti\u0161li za Novi Sad gdje sam zavr\u0161io Vi\u0161u \u0161kolu za organizaciju rada i infromatiku. Ina\u010de, upisao sam PMF u Novom Sadu kao 6-ti na prijemnom za generaciju 1993\/94. Na\u017ealost, nedostajalo je i \u017eelje i novca da taj PMF i zavr\u0161im. To je mo\u017eda druga stvar u \u017eivotu za koju mogu re\u0107i da sam ostao nedore\u010den. Ne mogu re\u0107i da sam pogrije\u0161io \u0161to nisam zavr\u0161io PMF, ali da mi je \u017eao.. jeste, \u017eao mi je. Vi\u0161a \u0161kola je bila na\u010din da rije\u0161im problem smje\u0161taja u drugoj godini, jer do jula sam polo\u017eio samo engleski jezik. A para za slede\u0107u godinu nije bilo, mora sam dobiti besplatan krevet. To je bilo mogu\u0107e jedino ako upi\u0161em ne\u0161to kao redovan student. Kada sam oti\u0161ao po dokumenta na PMF nisu htjeli da mi ih daju, a morao sam imati orginale. Izvadio sam se na izbjegli\u010dku pri\u010du, dobio dokumenta i vi\u0161e nikad nisam oti\u0161ao na PMF. Vi\u0161u \u0161kolu sam zavr\u0161io u roku i iz svih stru\u010dnih\/programerskih ispita sam dobio 10-ku.<\/p>\n
Krajem 1996. godine sam se vratio u Doboj. Onda me je pogodila najve\u0107a tragedija u mom \u017eivotu. U martu 1997. godine, iznenada je preminula moja majka. Iste godine mi se rodila \u0107erka Aleksandra, zaposlio sam se u MUP-u Republike Srpske, kupio sam prvo auto, radio kao crnac i na drugom poslu u humanitarnoj organizaciji Care Canada, oti\u0161ao na prvi slu\u017ebeni put u Beograd…Dvije godine kasnije dobio sam i sina Dragoslava, na trenutak napustio MUP, pa se opet vratio. Od tog momenta sve krenulo u nekom boljem pravcu. Slede\u0107e godine sam zavr\u0161io neku obuku organizovanu od strane ICITAP-a. Na krajnjem testu sam podijeli prvo mjesto. Po\u010deo sam slu\u017ebeno i\u0107i u Sarajevo. U ljeto 2002. godine sam po\u010deo raditi za Direkciju CIPS, malo prije sam kupio stan, godinu dana kasnije promijeio auto i …<\/p>\n
Fudbal sam po\u010deo da treniram u dobojskoj Slogi, ne sje\u0107am se vi\u0161e sa koliko godina. Znam da sam bio mali i da mi je na jednom treningu Haler dovikivao da idem naprijed. Ja kao ozbiljan igra\u010d (9-10 godina, metar i \u017eilet) stojim na centru igrali\u0161ta i \u010dekam da se izvede korner jer kao odbrambeni igra\u010d \u010duvam le\u0111a \u0107itavoj ekipi. Sad zamislite onoliki fudbalski teren, 20-oro djece pred jednim golom, golman pred drugim i ja na centru. Haleru je to bilo jako smije\u0161no. Meni nije, poslije sam uglavnom igrao centarhalfa. \u0160ta \u0107u, imao sam vi\u0161e petica nego \u010ditava ekipa FK \u017deljezni\u010dar, ali nisam ba\u0161 volio tr\u010danje. E takava pametan sam najbolje pasao za tu poziciju koja \u0107e brzo i nestati sa fudbalskih terena. Volio sam Belodedi\u0107a i Marka Elznera, oni su mi bili uzor. Ali da se ne la\u017eemo fudbal sam po\u010deo ozibljno trenirati zbog \u0107evapa. Moj dobri prijatelj \u0160kemba (dr. Danijel Atijas) je trenirao u \u017delji i upoznao me sa tom radosnom \u010dinjenicom da nakon utakmice na strani imaju besplatne \u0107evape u Rogu. Nisam dugo \u010dekao i pre\u0161ao sam u \u017delju (to je bilo u sedmom razredu zna\u010di 1986\/87). \u0106evapi su zbog krize vrlo brzo postali pro\u0161lost, ali ta moja skrivena ljubav je isplivala na vidjelo i narednih 5 godina sam svakodnevno visio na stadionu 17. april. U tre\u0107i \u010detvrti razred srednje \u0161kole zbog fudbala uglavnom nisam i\u0161ao. Trening je bio malo poslije 15,00 a meni \u0161kola kre\u0107e u 13,30. Zna\u010di, prva dva \u010dasa sam u \u0161koli, poslije na fudbalu. Tata je svojim pona\u0161anjem \u0161armirao razrednicu, ja svojim znanjem i eto…\u010dasovi su bili opravdani sve dok i u \u0161koli posti\u017eem dobre rezultate.<\/p>\n
Prvi ra\u010dunar sam dobio 1986. godine. Strina Borka je pro\u0161vercovala ZX Spectrum 48K u svoj ta\u0161nici i za Uskrs te godine buraz i ja smo postali sre\u0107ni vlasnici. Jo\u0161 prije nego je stigao taj spectrum nau\u010dio sam programirati. Tata nam je kupio neku knjigu u kojoj su bile osnovne stvari o basic-u. Brzo sa nau\u010dio i asembler procesora Z80. Razbijao sam za\u0161tite na igricama, vadio kod za muziku i sprajtove, u\u010dio Mirzu i Armina kako se programira. 18.11.1989. godine sam dobio Atari ST 520. Dan prije sam igrao prvu utakmicu za fudbalski klub \u017deljezni\u010dar Doboj. Izgubili smo u Bijeljini od Radnika 3:0 a ja sam bio najbolje ocijenjeni igra\u010d na terenu. Tada sam imao 16 i po godina. Uz atari sam savladao Pascal, Modulu 2, C, Lisp, Prolog. Nau\u010dio sam naravno i asembler Motorole 68000. Sa Mirzom i Fa\u0107kom sam dijelio ljubav prema atariju. U januaru 1997. godine sam kupio prvi PC, Bo\u017eu po\u0161to je kupljen za Bo\u017ei\u010d, AMD K5 sa diskom od 1,7 GB. Olgicina tetka Gordana mi je darovala 100 DEM da kupim dodatnu memoriju. Opet \u0161vercovanje u autobusu i radost kad sam do\u0161ao ku\u0107i. Nakon toga re\u0111ali su se jezici, ra\u010dunari, laptopi, putovanja i projekti. Sva\u0161ta sam radio i u svemu uglanvnom bio uspje\u0161an. I dalje radim sa nesmanjenom ljubavlju.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Zovem se \u0110or\u0111e Cvijanovi\u0107. Ro\u0111en sam 19.04.1973. godine u Doboju tada\u0161nja SFR Jugoslavija. U mom \u017eivotu postoje tri stvari koje zaista volim: porodica, fudbal i ra\u010dunari. \u0160to se ti\u010de porodice majka Jelka i otac Spasoje su te 1972. godine bili negdje u Opatiji, Hrvatska. Devet mjeseci kasnije sam se rodio. Kada me je brat Dragoslav … <\/p>\n