Dragi moj Đoko,
prije svega ne ljuti se što te ne persiram i ne zovem po imenu. Kada razmislim mi se znamo već 35 godina, glupo je da se pravimo da nismo veliki prijatelji. Nema slavlja i veselja na kome nismo zajedno drugovali. Na tim druženjima ponekad se i zaplakalo, ponekad i nasmijala, a baš često dobro i popilo. Opraštam ti sve mamurluke i glavobolje. Ne brini, znam da sam ja više kriv, ti si me samo uputio u pravom pravcu.
Danas je Bogojavljanje i danas smo trebali da budemo skupa na tvom koncertu u Novom Sadu. Eto već 35 godina pričam da moram doći na taj koncert i da sebi ispunim veliku želju. Dok sam studirao u Novom Sadu nije bilo para, onda se gradila porodica i kada je sve leglo na rudu, kada konačno ne postoji nijedan dobar razlog da ne dođem na koncert (osim naravno problema nabavka karte), “cvrc Milojka”. Ove godine, ne tvojom krivicom, već zbog ovog svjetskog/kineskog/Gejtsovog virusa ne bih mogao stići u Novi Sad da se opet družimo. Malo sam vremena proveo u bolnici pa se još oporavljam. Lakše mi je što koncerta ove godine nema pa onda ipak dijelimo krivicu. Ali nemoj da nam to pređe u naviku.
Nisam ja od onih koji sve tvoje pjesme znaju napamet, koji su pročitali sve tvoje knjige i znaju tvoju biografiju napamet. Ja samo znam da čitav život sanjam tu protinu kći dok se skrivena kupa, da neću da budem Vaso i da sam zato oženio onu koju volim, bogatu u duši, baš onakvu kako sam želio. Jedinu ploču koju sam znao napamet nabavio sam pred nesretni rat (“Marim ja”). Imao sam onu prvu neozbiljnu ljubav pa valjda hormoni nisu radili kako treba i onda sam te slušao i dan i noć. Onda smo jedno vrijeme slušali neke druge zvukove ali povremeno bi, ipak, te zvukove nadjačale tvoje pjesme.
Moj djed (inače stvarno veliki čovjek) je imao običaj da kaže da neke stvari u životu nikada ne treba završiti. On recimo nije htio da uradi pravu fasadu na kući, a mogao je. Al’ kaže bolje da ja kada ustanem ujutro mogu reći: “Nisam još sve stvari završio, ostala je ta fasada”. Jer kada završiš sve što si planirao u životu šta onda ostane? Volio sam djeda, i danas ga volim, ali u slučaju tvog koncerta neću da ga poslušam. Tu želju moram sebi ispuniti. I doći ću sigurno, garantujem ti.
Znači, vidimo se sledeće godine. Ja ću biti negdje u nekom ćošku što bliže ulazu. Zaboravio sam reći da ne volim gužvu pa se uvijek nekako sklonim blizu vrata da brzo mogu izaći iz mase. Ti češ biti tamo gdje ti je i mjesto. U srcima svih nas koji smo proživjeli život zajedno sa tvojim stihovima. I zato molim te nemoj da nas iznevjeriš.
Vidimo se 19.01.2022. godine u Novom Sadu. Do tada mnogo te pozdravlja i želi puno zdravlja tvoj
Đorđe Cvijanović
Doboj, 19.01.2021. godine